Pseudonim
Žena je pročitala "Neće se zid sam napraviti", priču u kojoj spominjem oca. Po završetku me pitala: "Je li on to pročitao, imaš li dopuštenje?"
Nije, ali ne pišem o njemu, već o svom doživljaju. Misliš li da bih trebao?
"Znaš ih, neće to oni tako vidjeti. Vjerojatno će to doživjeti kao napad na sebe. I to javno."
Nitko osim nas dvoje i psihologinje ne zna za ovaj web. Nisam o tome razmišljao. Ali kad tako kažeš...
"Pišeš pod svojim imenom, i doći će do njih - kad-tad. Daj im da pročitaju, ili izmijeni priču."
Ako izmijenim priču - čiju priču tada pričam? Ne mogu im niti dati da pročitaju jer će sve izvrnuti. I radit će mi pritisak oko svake sljedeće objave. Izgubit ću slobodu, a to ne želim. Zato i ne znaju. Zato nitko ne zna.
"Piši anonimno onda, što ti drugo preostaje?"
Je li to autentično onda? Ovo je moj način da kažem što mislim, i potpišem se svojim imenom, bez obzira na tuđe mišljenje. Barem sam tako mislio.
"Ali ako tvoja sloboda ugrožava njihov mir, onda imaš novi problem."
Složio sam se sa ženom. Opet. 😄
Nakon par dana vaganja opcija, odlučio sam da mi više znači slobodno pisati o čemu god želim, nego potpisati se uz blagoslov obiteljskog žirija.
Prije objave pitam se bih li to inače potpisao. Ako je odgovor "da", u svojoj glavi objavljujem kao XXXX XXXXXX, a na webu kao Samo Čovjek. Za sada.